Ангола: Секој град има своја историја, а нашиот не е поразличен од другите

Уште од јануари оваа година, неколку блогови објавија петиција за зачувување на остатоците од архитектонското наследство во Луанда. Предложена од страна на Здружението на архитекти на Ангола и упатена до претседателот на Ангола, Хозе Едуардо дос Сантос, петицијата има за цел да го заштити културното наследство на Луанда.

Во одбрана на идејата: „Секој град има своја историја, а нашиот не е поразличен од другите”, петицијата започнува вака:

ACREDITANDO que o que torna uma cidade singular é o seu património histórico e cultural, traduzido pelos hábitos das suas gentes, mas igualmente pelas pedras, construções, espaços e edifícios que foram sendo introduzidos ao longo dos séculos da sua génese.

Веруваме дека она што го прави градот уникатен е неговото историско и културно наследство пренесено преку традициите на луѓето, но и преку камењата, просторот и градбите кои ја одбележуваат историјата.
Фотографија на корисник на Flickr mp3ief, објавена под Криејтив Комонс лиценца

Фотографија на корисник на Flickr mp3ief, објавена под Криејтив Комонс лиценца

Познато е дека се зголемува бројот на модерните градби во Луанда. Во постот: Luanda: a metamorfose [португалски](Луанда: метаморфоза), (R)evolução em Angola [португалски]((Р)еволуција во Ангола), авторот споделува голема фото колекција на нови и идни архитектонски проекти. Еден пост на Глобал Војсис во септември 2008 год. ги натера блогерите да се запрашат за кого се наменети овие објекти. Меѓутоа, онлајн дискусијата сега се движи во друга насока. Кукиела во постот Луанда: метаморфоза коментира:

A questão de uma identidade arquitectónica, um património que está a ser destruído na nossa baixa para se construir esse conjunto insípido de edifícios sem qualquer perspectiva cultural de identidade. Sei que isso leva à discussão de “identidade angolana”, que é uma longa discussão mas que é também importante pensar na vertente “evolução urbanística” da cidade de Luanda.

Станува збор за архитектонски идентитет, за уништеното културно наследство во центарот на градот и незагриженоста за културниот идентитет при градење на нови безлични објекти. Знам дека ова води до дискусијата за идентитетот на Ангола , која може да биде многу долга, но важно е да се размисли и за „урбаната еволуција“ на градот Луанда.

Највпечатливиот настан во однос на заштитата на архитектурата на Ангола за кој се водеше онлајн дискусија се случи во август 2008 год., кога се сруши пазарот Кинакси за да се ослободи простор за нов трговски центар.

Ексклузивна фотографија од денот на срушувањето на пазарот Кинакси. Фотографирана од страна на Хозе Мануел Лима да Силва со корисничко име на Flickr Kool2bBop

Ексклузивна фотографија од денот на срушувањето на пазарот Кинакси. Фотографирана од страна на Хозе Мануел Лима да Силва со корисничко име на Flickr Kool2bBop

Овој настан беше споменат во петицијата:

Tendo tomado conhecimento que se continua a autorizar a destruição de património público, entre prédios classificados como foi o Palácio de Dona Ana Joaquina, ou por classificar, como o Mercado do Kinaxixe, este último considerado internacionalmente uma das obras arquitectónicas mais importantes do Movimento Moderno, e proposta por Óscar Niemeyer para ser considerado Património da Humanidade pela.

Може да се забележи дека уништувањето на националното богатство постојано вклучува уништување на објекти, како палатата Дона Ана Хоакина или пазарот Кинакси, кој се смета за едно од најважните архитектонски чуда на модерното движење од страна на меѓународната заедница и за човечко наследство од страна на УНЕСКО по предлог на Оскар Нимејер.

Меѓутоа, уништувањето на културното наследство не е практика што се случува само во Луанда. Нино Силва Леал, португалски архитект во Бенгуела, ја пофалува иницијативата за петицијата и напиша пост за еден случај кој се случи во оваа провинција:

Fiquei feliz em deparar há pouco na net com esta petição em defesa do petdo património construído de Luanda. Sinal de que há ainda uma franja da população consciente do fabuloso património arquitectónico que têm em mãos e que não podem desbaratar, sob pena das gerações futuras virem a lembrar-se desta apenas pela ganância do lucro.
Aliás, este problema estende-se a todo o país. Aqui na província há bem pouco tempo atrás demoliram, tijolo a tijolo, a estação de comboios da Catumbela para, provavelmente, construírem um mamaracho chinês no seu lugar. Foi mais um pouco da história de Angola que morreu com a destruição deste edifício…

Бев многу среќен која ја видов на интернет петицијата за заштита на архитектонското богатство на Луанда. Се потврдува дека постои мал дел од населението кое не го игнорира извонредното архитектонско наследство, од кое ќе се откажат идните генерации поради алчноста за поголем профит.
Овој проблем го има исто така во целата земја. Во овој крај, неодамна беше демолирана железничката станица на Катумбела, веројатно да се отстапи простор за кинески објект. Рушењето на овој објект води до уништување на историјата на Ангола.
Новиот мост во Катумбела, фотографија од корисникот jlrsousa на Flickr, објавена под Криејтив Комонс лиценца

Новиот мост во Катумбела, фотографија од корисникот jlrsousa на Flickr, објавена под Криејтив Комонс лиценца

Без разлика дали станува збор за Луанда или за некое друго место, на Колуки важни му се сеќавањата и што ќе направат идните генерации од нив. Во еден поголем пост наречен A Memória e o Património – Passado e Futuro (Игра со сеќавањата и наследството – минато и иднина) се вели:

Memórias… são elas que dão sentido à palavra “histórico” ao lado da designação “património arquitectónico”. Resta-nos sempre a consolação de que, pelo menos enquanto somos vivos, elas sobrevivem à morte dos edifícios. O problema é a preservação dessas memorias, individuais e colectivas, para as gerações futuras, não perdendo de vista, contudo, que estas não só têm direito ao conhecimento da história, como também […] têm o direito a e a capacidade para criarem a sua própria história e construírem as suas próprias memórias para o seu próprio futuro – que será, afinal, o futuro da Nação, portanto de.

Сеќавања… Тие се она што му даваат значење на зборот „историски“ кога станува збор за „архитектонското наследство“. Барем додека сме живи, можеме да сметаме на нив, верувајќи дека сеќавањата за објектите ќе останат и покрај тоа што се срушени. Проблемот е во тоа да се остави дел од сеќавањата и за идните генерации, не заборавајќи дека идните генерации го немаат само правото да знаат за историјата, туку тие го имаат правото и капацитетот да создаваат сопствена историја и да изградат свои сеќавања на кои ќе се потсетуваат во иднина. На крајот на краиштата, тоа е иднина на нацијата, а оттаму е и иднина на сите нас.

Петицијата ќе биде упатена и до претседателот на владата, министерот за култура, комисијата за културни прашања на Собранието и до претставникот на Унеско во Луанда. Може да се најде на овој сајт [портигалски], како и на многу блогови (како што е овој). И покрај тоа што таа е достапна онлајн, таа може да биде потпишана само од локалните жители и лицата кои се родени во Луанда и тоа во Националното здружение на пластични уметности, Здружението Ча де Каксинди, Здружението на архитекти и во канцеларијата на Серхио Пикара.

Започни ја конверзацијата

Автори, ве молиме Најава »

Насоки

  • Сите коментари се модерирани. Не го поставувајте вашиот коментар повеќе од еднаш, бидејќи може да биде идентификуван како спам.
  • Ве молиме однесувајте се кон другите со почит. Коментарите кои содржат омраза, непристојност и лични напади нема да бидат одобрени.