Франција: Дали престижната награда за литература ја повлекува „Должноста на воздржување“

Почетокот на овогодишната француска литературана сезона, француско-сенегалската новелистка и авторка на драми Мари Н’ Даен ја дочека со долгоочекуваната награда При Гонкур. Но, Н’ Даен и нејзиното семејство се преселиле во Берлин пред две години, главно поради политиката на францускиот Претседател Никола Саркози. Минатата година, одборот на оваа престижна награда создаде сензација кога го одбра Авганистанскиот писател Атик Рахими, за неговиот роман напишан на француски јазик, Syngué Sabour. Дали ова е уште една можност да се слави различноста во француското општество што постојано се менува? Или, контроверзноста ќе го расипе расположението?

Објаснува DW – World:

Во едно интервју во списанието „Inrockuptibles” минатото лето, Н’Даен рече дека решила да ја напушти Франција и да се пресели во Берлин во 2007 „главно поради Саркози“.

Контроверзијата започна кога Ерик Раолт, законодавец и член на партијата на Саркози, му напиша минатата недела на министерот за култура препорачувајќи му дека треба да ја потсетат Н Даен на „обврската на воздржаност“ во врска со наградата Гонкур.

Како одговор, Француската културна институција обвини за цензорство во дебатата. Бернард Пивот, член на жирито на Гонкур, го обвини Раолт дека воопшто не е запознаен со литературата.

Н’Даен, родена во 1967 година од мајка Французинка и татко Сенегалец, ја доби наградата Гонкур за нејзиниот роман, „Trois femmes puissantes“ („Три моќни жени“), приказна за три жени наоѓајќи се помеѓу Франција и Сенегал и ужасното измачување поради нелегалната миграција од Африка.
„Приказната за овие мигрантки била раскажана многу пати порано, но ако оваа ќе им помогне на луѓето малку подобро да ја разберат нивната судбина, тогаш јас ќе бидам задоволна“, рече Н’Даен.
Што му ја предизвика лутината на Ерик Раолт? Ни помалку, ни повеќе, едно интервју на новелистката, кога го одговорила прашањето на списанието на Ле Инрок: „Дали убаво се чувствува во оваа Франција на Саркози?“, а таа одговорила [француски]::

« Je trouve cette France-là monstrueuse. Le fait que nous (avec son compagnon l’écrivain Jean-Yves Cendrey, et leurs trois enfants – ndlr) ayons choisi de vivre à Berlin n’est pas étranger à ça. (…) Je trouve détestable cette atmosphère de flicage, de vulgarité… »

„Сметам дека оваа Франција е грозоморна. Фактот дека ние (Н’Даен, нејзиниот партнер, писателот Жан Ив Сандри и нивните три деца) решивме да живееме во Берлин не е неповрзано со ова (…) Сметам дека оваа атмосфера на висока контрола и вулгарност е страшна…“

Познатиот блогер за правни работи, Метр Eола, го демантира тврдењето на г. Раул во иронично добро аргументиран пост [француски], за најпосле да му ја додели титулата „При Бусирис“ („buse“ може да се преведе како „глупак“).
Најпрво, тој поправа граматичка грешка:

Tout d’abord, et le ministre de la culture et de la communication aura rectifié de lui-même, le devoir de réserve ne peut en tout état de cause être dû aux lauréats mais dû par les lauréats : cette erreur de préposition fait du lauréat le créancier alors que dans la tête du député, il en serait évidemment le débiteur.

Да започнеме, и Министерот за култура и комуникации нема да заборави да се поправи, обврската на воздржаност не им должи на добитниците на награди, туку добитниците на награди го должат тоа: оваа грешка во предлогот (by и to) го претвора добитникот во кредитодавател додека главниот пратеник, се разбира, го прави должник.

А, законски? Во текстовите, блогерот ја цитира Декларацијата 1789 за правата на човекот и на граѓанинот заедно со Европската конвенција за човекови права. А, „обврската на воздржаност“ традиционално се бара кај граѓанските службеници?

Le devoir de réserve est souvent invoqué à tort et à travers par des gens qui n’y ont rien compris comme interdisant à un fonctionnaire de s’exprimer, y compris parfois sur des affaires purement privées.

Обврската на воздржаност често се повикува недискриминирачки од страна на луѓето кои не разбираат ништо во врска со тоа, како забранување на граѓански службеник да го искаже своето мислење, понекогаш дури и за некои прилично приватни работи.

Заклучува адвокатот за нечесноста на пратеникот, пред да се справи со завршниот удар:

Ajoutons à cela qu’en 2005, en tant que maire du Raincy, lors des émeutes de l’automne, il fut le premier à proclamer l’état d’urgence dans sa commune pourtant épargnée par les actes de violence afin de griller la politesse au premier ministre, ce qui montre une certaine tendance à la gesticulation inutile pour attirer l’attention sur lui.

Ce qui établit en même temps le mobile d’opportunité politique, et emporte la décision.

На ова да го додадеме фактот што во 2005, како градоначалник на Ла Ренси, за време на есенските востанија, тој беше првиот кој прогласи итна состојба во неговиот град, се уште поштеден од насилството, само за да го надитри премиерот, што ја покажува наклонетоста кон бескорисни гестови со цел да се привлече внимание.
Што истовремено ги докажува и мотивите за политички опортунизам, а ја дотуркува одлуката.

Други блогери исто така имале зајадливи зборови.

На Art contemporain, la peau de l'ours, Филип Рило пишува [француски]:

Nous comprenons fort bien que le devoir de réserve s’impose à tout serviteur de l’Etat; mais depuis quand la littérature et les auteurs sont ils assimilés aux fonctionnaires avec leurs droits et devoirs?
Nous avions déjà une “Culture administrée”, nous voici maintenant “artistes fonctionnaires” comme si Paris était Berlin-est d’avant la chute du mur…

(…)
Il serait quand même étonnant qu’au lendemain d’une hyper-médiatique commémoration de la chute du mur, ce godillot vienne gâcher le spectacle idylique des dominos qui tombent.

Сосема го разбираме тоа што обврската на воздржување е правило за секој службеник во државата, но од кога литературата и писателите се ставаат во иста категорија како граѓанските службеници и нивните права и обврски?
Веќе имавме „владина култура“, сега станавме „државни уметници“, како Парис да е Источен Берлин пред паѓањето на ѕидот…

Нели би било прекрасно доколку денот по прославувањето на паѓањето на ѕидот, овој апсолутен поддржувач би можел да го расипе идеаличниот поглед кон домина што паѓаат.

Во меѓувреме, Мари НДаен, по обидот да ги ублажи своите зборови во едно интервју во радио станицата Европа 1, што во сиот метеж отиде незабележан, му се обрати на францускиот министер за култура Фредерик Митерланд. Тој смета дека контроверзноста е „тривијална“ и „смешна“ [француски] и дека главните играчи не отстапуваат [француски].

Започни ја конверзацијата

Автори, ве молиме Најава »

Насоки

  • Сите коментари се модерирани. Не го поставувајте вашиот коментар повеќе од еднаш, бидејќи може да биде идентификуван како спам.
  • Ве молиме однесувајте се кон другите со почит. Коментарите кои содржат омраза, непристојност и лични напади нема да бидат одобрени.