Франција во турските револти ја гледа сенката од својата револуционерна историја

Неодамнешните немири во Турција оставија осуммина мртви и повеќе од 4000 повредени како и откриени политички определби и неспособности во државата која ги дели Европа и Азија.

Но, последиците од овие масивни протести, кои прераснаа од движењето за прекинување на уништувањето на паркот Гези во Истанбул за But the consequences of the massive protests, which grew from a movement to stop the destruction of Istanbul's Gezi Park за повторен развој на плоштадот Таксим, ги преминаа границите на Турција.

Членови на ЕУ, водени од Германија, ги користат овие судири како изговор за одложувањето на преговорите за влез на Турција во ЕУ од крајот на јуни до есен оваа година. Веб-страницата Cameroonvoice [француски] нагласи:

La chancelière Angela Merkel a déclaré la semaine dernière que les événements en Turquie ne correspondaient pas aux “notions européennes de la liberté de réunion et d’expression”.

Канцеларот Ангела Меркел минатата недела изјави дека неодамнешните настани во Турција не соодветствуваат со „европските идеи за слобода на собирање и изразување.“

Во тоа време, настаните во Турција се чини дека покренаа прашања за идентитетот на Франција низ Европа поврзан со изгледите на Турција за влез во ЕУ. Французите се прашуваат себеси, „Дали ги делиме истите вредности?“

Erdogan Twitter

Ердоган: Твитер е виновен за демонстрациите, од Кхалид Албаих на Фликр, заштитено од Криејтив Комонс 2.0

Не толку различни? 

Многу француски медиуми ги засноваа своите анализи за ставот на ЕУ за настаните во Турција од крајот на јуни, наведувајќи различни аналогии. Големиот сосед, кој наскоро можеби ќе стане член на фамилијата, и неговите револти на Франција и понудија мешавина од целосен егзотицизам и позната реалност. Како што Хенри Голдман напиша на својот блог [француски]:

Un peu partout, on compare Taksim à Tahir, le Printemps turc au Printemps arabe. Sur les images qui circulent, ce sont les mêmes couches sociales,– étudiants, classes moyennes instruites… – qui tiennent le haut du pavé. Celles-ci nourrissent leurs aspirations à partir du kit culturel cosmopolite qui se diffuse par internet et constitue désormais le bagage commun des courants « branchés » des sociétés en transition. Le mode de mobilisation aussi les rapproche : des mots d’ordre lancés à travers la toile et qui essaiment en réseaux sans quartier général où n’importe quelle consigne est reprise pour autant qu’elle réponde à l’attente, indépendamment de qui la lance.”

Насекаде, Таксим го споредуваат со Тахир, турската младина со арапската. Во фотографиите кои кружат по интернет, ги гледаме истите социјални групи – студенти, едуцирана средна класа… – ја водат толпата. Тие ја хранат својата амбиција со космополитскиот културен пакет распространет по интернетот што сега ја формира идејата за „модерни“ училишта на мислата, кај општествата во транзиција. Значењето на мобилизацијата ги зближуба исто така: на интернет се појавуваат слогани кои се раѓаат во мрежи без штабови, каде инструкциите се повторуваат се додека одговараат на очекувањата, без разлика кој ги започнал. 

Други, посебно во Франција, го гледаат протестот како новиот “Мај '68“, мислејќи на социјалната револуција во Парис во 1968, некогаш од желба за идентификување со демонстрантите. Блогот [француски] на Шемз Един Шитур, го прави токму тоа:

“Les médias occidentaux pensaient et pensent  que le dernier «domino» allait tomber. Ils ont présenté cette colère comme celle d’une Turquie ultralaïque qui en a marre de l’AKP et tout est fait pour forcer l’analogie avec les places Tahrir et partant avec les tyrans arabes. Pas un mot d’une analogie avec mai 1968 en Europe au sortir des trente glorieuses bâties sur la sueur des émigrés. Quand Daniel Cohn-Bendit et ses camarades avaient mis à mal le gouvernement de De Gaulle ce n’était pas pour du pain comme la plupart des révoltes dans les pays arabes, mais c’était pour secouer un ordre ancien en interdisant d’interdire…”

Западните медиуми мислеа и мислат дека последната „домино фигура“ ќе падне. Тие овој гнев го искажаа како  оној на ултра-секуларна Турција, преку глава со АКП, и аналогијата со плоштадот Тахир и арапските тиранини ги преминува сите граници. Ниту еднаш не е направена паралела со мај 1968 во Европа, крајот на таканаречените златни години, изградени врз потта на имигрантите. Кога Даниел Кон – Бандит и неговите колеги студенти преземаа акција против владата на Де Гол, не затоа што гладуваа, како повеќето од младите од арапските земји, туку за да го размрдаат стариот поредок со тоа што нема да му дозволат да ги потисне… 

Европскиот парламент официјално ја осуди бруталната репресија на демонстраторите. Но, Ex-Expat [француски] коментираше на Франција 24 напис што ги опиша тековните демонстрации:

Les seuls Européens en Turquie sont ceux au Taksim et leurs sympathisants!”

Единствени европејци во Турција се оние на плоштадот Таксим и нивните поддржувачи! 

Видео кое ги прикажува демонстрантите на плоштадот Таксим како пеат „Дали го слушате пеењето на народот?“ дел од мјузиклот „Клетници“ за востанието во Париз од 1832 година, укажува на поврзаноста на протестите и Европа:

http://www.youtube.com/watch?v=FctAww-4p9k

Од паркот Гези до турската интеграција во ЕУ 

Taksim ist überall

“Taksim ist überall!” – “Таксим е насекаде!” Хамбург, Германија, 8ми јуни, 2013. Фотографија од Расанда Тискар на Фликр, заштитена со Криејтив Комонс 2.0

„Европските вредности“ за кои зборуваше Aнгела Меркел се вредности собрани од онлајн медиуми, лизјаќи скоро систематски од темата за протестите за Гези и Таксим до интеграцијата на Турција во ЕУ. Франк Пруст [француски], член на Европскиот Парламент за француската УМП партија, го повтори ставот на француската десница. Корали Моралет објаснува [франција] на веб-страницата за регионални вести Objectif Gard (јужна Франција):

Un accord de partenariat: oui, mais l’adhésion à l’Europe : Non! La Turquie n’a rien d’européenne. Nous ne partageons pas la même culture, ni les mêmes racines judéo-chrétiennes, ni les mêmes aspirations politiques“

Партнерски договор: да, но пристап во Европа: не! Турција не е европска. Не ја делиме истата култура, ниту истите Јудео-христијански корени, ниту пак истите политички аспирации. 

Коментар од Џоел Тоусант [француски] одговара:

L’Europe partage des racines judéo-chrétiennes qui ont été plantées… en Turquie! Le premier Concile de Nicée date de 325 et le premier Concile de Constantinople fut tenu en 381. (…) L’arrogance trouve sa racine dans l’ignorance… M. Proust saute à pieds joints sur le prétexte que lui fournit Erdogan et met ainsi le pied dans le plat. Il procède à un exercice d’amalgame entre le peuple turc et ses dirigeants. La démagogie politique dans toute sa splendeur!”

Европа дели јудео-христијански корени кои се посеани во Турција! Првиот никејски собир се одржал во 325, и првиот совет на Константинопол во 381. Игнорантноста е корен на ароганцијата. Пруст го меша турскиот народ со нивиот лидер. Класична политичка трибина! 

Поголемиот дел од коментарите се многу песимистични [француски] во однос на процесот на интеграција:

(…) Vouloir absolument européaniser le digne successeur de l’empire ottoman est une vue de l’esprit, une vision idyllique de la future Union européenne. Ce n’est pas parce 5% de la population adhère aux idées et valeurs de l’UE que les 95% d’anatoliens vont le faire, ni parce que Constantinople est devenu Ankara que la mentalité des dirigeants ottomans  – kémalistes ou islamistes (modérés ?), a changé.”

solidarity occupygezi Wroclaw

Демонстрации за солидарност со #OccupyGezi во Вроцлав, Полска. Фотографија од Давид Кравцик на Фликр, Криејтив Комонс 2.0

(…) Инсистирањето да се европизира достојниот наследник на Отоманската Империја е илузија, идилична верзија на иднината на ЕУ. Само затоа што 5% од популацијата се придржуваат до идеите и вредностите на ЕУ не значи дека 95% од анатолците ќе го мислат истото. Само затоа што Константинопол стана Анкара, не значи дека менталитетот на отоманските лидери – без разлика дали кемалистички или исламистички – се променил. 

Но, постојат и такви кои вниманието од протестите го префрлаат на вредностите кои ги делат демонстрантите низ Европа: против полициска бруталност, слобода на изразување, произволни приведувања на демонстранти и новинари и правото на собирање. Како што Cameroonvoice [француски] потврди:

De l’Azerbaïdjan au Sénégal tout le monde compatit avec les manifestants de la place Taksim, pas avec Erdogan”, conclut Hakan Günes, professeur de politologie à l’université de Marmara.”

“Од Азербејџан до Сенегал, секој сочуствува со демонстрантите од плоштадот Таксим, не со Ердоган“, заклучи Хакан Гунес, професор по политички науки на универзитетот на Мармара. 

Што повеќе турскиот премиер Реџеп Тајип Ердоган се врти кон теории на заговор [франција] за да го оцрни влијанието на ЕУ, западните медиуми, социјалните мрежи (посебно Твитер), толку повеќе ризикува да се изолира себеси од светската сцена. Иронично е, дека, токму благодарејќи на стравот и теории на заговор Сема Кајгусуз, турски писател [француски], гледа сличности помеѓу турското и американското општество:

La Turquie est un pays où tout le monde a peur de l’autre. Les Kémalistes ont peur des islamistes, les islamistes ont peur des laïques, les femmes ont peur des hommes, les enfants ont peur des adultes… C’est la mentalité américaine : on est toujours en danger.”

Турција е земја каде сите се плашат еден од друг. Кемалците се плашат од Исламистите, Исламистите од секуларистите, мажите од жените, децата од возрасните… Тоа е американски менталитет: ние сме секогаш под закана.

Започни ја конверзацијата

Автори, ве молиме Најава »

Насоки

  • Сите коментари се модерирани. Не го поставувајте вашиот коментар повеќе од еднаш, бидејќи може да биде идентификуван како спам.
  • Ве молиме однесувајте се кон другите со почит. Коментарите кои содржат омраза, непристојност и лични напади нема да бидат одобрени.